Zovem se Darko Berković, a karvingom sam se počeo baviti pre skoro 10 godina. Video sam prvi put na YouTube neke karving majstorije pa me je to jako zainteresovalo, jer volim lepo ukrašena, dekorisana i servirana jela. U to vreme u Srbiji je samo Tanis Imširović radio karving, što znači da sam ja nekako drugi, koji je počeo time da se bavi. Prve korake, odnosno kako napraviti ružu u cvekli, pokazao mi je moj veliki prijatelj i kolega Roman Đuričin. On se ne bavi karvingom, ali zna vrlo lepo da napravi ružu.

Meni je to bilo dovoljno da krenem u moje karving pustolovine. One dosadne ruže od paradajza sam polako počeo da zamenjujem sa malim rezbarenim povrćem kao što su rotkvica, krastavac, praziluk… Nakon toga sam prešao na veće voće i povrće, kao sto su dinja, lubenica i bundeva, tako da su moji švedski stolovi, odnosno hladni bifei, izgledali potpuno drugačije nego do tada. Polako i strpljivo sam napredovao. U kuvarstvu sam već bio dovoljno iskusan i vodio kuhinje u mnogim novosadskim hotelima i restoranima. Upravo mi je karving nedostajao da zaokružim svoju priču!

U jednom momentu sam čak razmisljao da se prestanem baviti karvingom, jer je oko istoga zaista potrebno puno, puno ljubavi , strpljenja i mašte, a izuzetno teško je to naplatiti, obzirom koliki je ulog u karving. Mislio sam da to ljudi, onako krišom pogledaju i da ne obraćaju naročitu pažnju, ali sam se prevario. Jedan, sada moj prijatelj, a tada samo poznanik, video je moj karving i pitao me je da li bih snimao tv emisije kuvarskog tipa na šta sam polako zbunjeno odgovorio pozitivno. I tako sam, kao pao sa marsa, upao u studio Škorpion. Prvo pitanje je bilo da li znam da kuvam… odgovor je bio da znam da ispečem jaja… Ironično… Pa zato sam i došao da bih kuvao. Nakon izvesnog vremena i nekoliko stotina snimljenih emisija, pokazao sam glavnom menadžeru fotografije nekog mog hladnog bifea na kojem je bilo i nešto mojih karving radova. Iznenadjeno i nekako kao grom iz vedra neba, predložio mi je da napravimo serijal u kojem ću raditi karving. Tako je i bilo! Snimili smo nekoliko desetina uspešnih tv emisija o karvingu. Mene je kao i mnoge kolege zadesila finansijska kriza pa sam odlučio otići u inostranstvo da radim. Nisam baš birao mesto, već sam tražio gde ću više biti plaćen.

Otišao sam u Moskvu. Restoran je bio nekih stotinak metara od crvenog trga i radio sam mediteransku kuhinju… ribe, rakove… i ta jela sam ukrašavao karvingom. Jedan dan mi je stigao mail u kojem je bio poziv za učešće na drugom evropskom šampionatu u karvingu. I dan danas ne znam odakle im moja mail adresa. Srce mi je lupalo, htelo da iskoči iz mene. Ah, kakav uspeh samo biti tamo, učestvovati… biti viđen… Došao je i taj dan… takmičenje. Sav sam se tresao kao prut, ali sam ipak nekako uspevao da se kontrolišem. Borba je trajala tri dana. Iako sam bio svestan da je konkurencija prejaka u meni je postojala nada da ću barem neku bronzicu osvojiti. Nisam uspeo… ali iskreno,velika mi je čast što je neko primetio moj rad, trud i pozvao me da učestvujem. Ogroman je uspeh učestvovati na jednom takvom prestižnom takmičenju.

Nakon provedene tri godine u Rusiji, odlučio sam da odem na brod i da na njemu radim. Počeo sam na „River Princes“ brodu da radim kao „chef de party“ (šef jedne sekcije). I tako sam na tom brodu predano radeći, pokazivao šta znam i koliko mogu. I tadašnji šef meni pretpostavljen, video je u meni konkurenciju. Nisam mu se sviđao, stalno je imao neke primedbe na moj rad, iako sam zaista davao sve od sebe i više no što sam mogao. Kako god na kraju sezone sam aplicirao u kompaniji u kojoj i sad radim, takođe brodsku kompaniju. Primili su me odmah nakon tronedeljne provere znanja za „executive chefa“ šefa kuhinje. To mi je trebalo!!! Eto prilike da karvingujem koliko volim i da jednom nedeljno radim prezentaciju karvinga . Gosti na brodu vole da vide kako se to radi i u mom karvingu uvek uživaju.

Dok sam na odmoru ne gubim vreme, već, volonterski, bez nadoknade, obilazim srednje škole i prezentujem učenicima ovu divnu veštinu. Do sada sam bio u srednjoj školi u Kikindi i Irigu, a ispred mene su i prezentacije u srednjim školama u Ljigu, Kuli i Novom Sadu. Do sada sam veliki broj ljudi naučio ovoj tajlandskoj veštini, a nadam se da će ih biti još u budućnosti. Za karving je najpogodnija lubenica, jer kao prvo ima prelepe boje, a nije tvrda kao bundeva. Najčesće radim cvetne aranžmane na istoj, a inspiracija mi dolazi sama od sebe. Ne volim kada mi se zadaju teme, kao na primer da pišem nešto po lubenici ili neke posebne želje, jer obično ko poručuje, misli da na lubenici mogu uraditi baš sve. Ali nije to baš tako… Toliko sam se izveštio u karvingu da na prezentaciji uradim jednu ružu sa listovima za nepunih 10 minuta. U pripremi je brošura kako raditi karving i nadam se da će uskoro biti završena pa da je od srca mogu pokloniti zainteresovanima.

Na brodovima je karving prilično popularan, posebno u hladnim bifeima. Uvek vidim osmeh na licima gostiju kada ugledaju neku izrezbarenu skulpturu. Na velikim prekookeanskim brodovima se radi i takozvani „ice carving“, odnosno rezbarenje leda za šta je potreban drugačiji alat. Za karving voća i povrća, koristi se mali specijalni, veoma oštar nož, naoštren sa obe strane sečiva, a takođe je i fleksibilan tako da se u lubenici može okretati i sa lakoćom menjati smer, dubina i ugao. Ova tajlandska veština je u Srbiji sve popularnija . Trenutno ima nekih 50-tak karving majstora, a zvanje „Master Chef of Carving“ ima jedino gospodin Pavel Hrćan i moja malenkost. To je zvanični sertifikat o znanju karvinga i položenom ispitu, koji je dobijen od strane zvanične karving skole! Kod nas još uvek ne postoji škola ili akademija karvinga, ali mnogi karving majstori daju časove odnosno kurs karvinga. Ukoliko neko želi da se bavi time, mogu ga uputiti na nekog od priznatih karving majstora.