KUVAR, „GASTROBAJTER“ ILI „PLAĆENI UBICA“?

Naravno da je reč o isticanju različitosti, ali je u pitanju veoma tanka linija koja sve osobe iz naslova spaja u jednu.

Dugujem odgovore na pitanja: „Šta kuvar?“, „Šta Gastrobajter?“ i „Zašto plaćeni ubica?“ i koja je to tanka linija razdela?

Raspertlaću vam odgovore tako što ću pokušati da objasnim tipove ljudi iz naše struke, ali od nazad.

Dakle, prvo „Plaćene ubice“.

Plaćene ubice su kuvari koji su nevešto i nesvesno postali „gastrobajteri“, a kada su mislili da su se rešili daljine i nostalgije za domovinom – dobili su odgovore na pitanja „Gde sam bio?“ i „Šta sam radio“?

Jedno razočaravajuće NIŠTA.

Ovo nije pesimizam i nisu svi dragi nam naš Stevo Karapandža, koji nije rođen pod srećnom zvezdom, već je rođen životno darovit, što za kuvarski posao, što za lepotu i umeće življenja i uživanja u trenutku. Ali, da se vratim temi.

Plaćene ubice u našem poslu nisu jasno definisne i razdvojene na ubice ili samoubice.

Reč je o potrošenim ljudima koji su zbog jedne primedbe na hranu (što je primaju po ko zna koji put u karijeri) u stanju da dožive šizofreno cepanje, zafrljače vraćen tanjir o zid i istog trenutka ubiju struku i zauvek sahrane kuvara u sebi.

Ukoliko počnu da primaju kritiku melanholično i flegmatično, često se samoubiju. Fizički ili mentalno, nije ni bitno… Bude tu u slojevima bluda, droge i razvrata. Pa gde se završi…

Bilo je i trovanja, kada bi se odvažili da kontaminiraju neku porciju hrane i time izvrše atentat na gosta.

Šta god da se desilo, bio si PLAĆEN DA NEŠTO UBIJEŠ. To nije put.

Kako su skrenuli na taj put?

Odlučili su se da budu  Gastrobajteri.

Gastrobajteri po mom mišljenju, kao kreatoru tog naziva, imaju dva značenja.

Reč Gastro, kao što poznavaoci  struke znaju, u prevodu sa grčke reči Gaster označava stomak. Tako i reč gastronomija znači nauka o ishrani (gaster / nomus – stomak / nauka).

Naime, gastrobajteri su ljudi koji su u prvom pojmu ili pošli „Trbuhom za kruhom“ ili su samo kuvari koji su se opredelili za to da  budu radnici u nekoj drugoj zemlji, da ih psuju i da pritom ništa ne razumeju. Time će svakako zaraditi za svoj stomak.

Kako su do toga došli?

Naravno, počeli su kao Kuvari.

Još kao mali želeli su da budu kao J. Oliver, mama i tata hteli su da ga sklone sa ulice ili se za to sam opredelio… to su neki od razloga i načina kako se postaje kuvar.

Ništa od navedenog ne osporava činjenicu da je biti samo kuvar i to polaznik – nešto najlepše što može da zadesi jednog mladog, radoznalog, čistog i neukaljanog poštovaoca našeg poziva, koji ima samo 14 ili 16 godina.

Ako su mali gilipteri koji ne žele da uče, moraju imati najbolje ocene iz stručnih predmeta, a ako ne žele da se školuju, treba im malo sreće da nalete na dobrog šefa ili mentora.

Ako se zadesi da profesor stručnog predmeta i praktične nastave ujedno bude i mentor i strog šef, daćeš sebi za pravo da za samo sedam, osam godina napišeš ovakav tekst, Kneževiću.

Poenta celog teksta jeste u tome da se shvati reč gastronomija baš onako kako je izgovaraš, akcentuješ i pišeš. Ne uočavate sitnicu jedinstvenosti?

Reč „gastronomija“ prilagođena je našem govornom podneblju, a naše govorno podneblje obeleženo je našom kulturom i običajima.

Ako malo bolje razmislite o tome, shvatićete da bi prilikom izgovaranja reči „gastronomija“ prva asocijacija trebalo da bude Srpska kuhinja, a druga asocijacija vaše omiljeno jelo i onda niz jela koja se nalaze za vašom nedeljnom trpezom.

Nema prostora ni za prefiks srpska ili italijanska, francuska itd…

Na italijanskom se piše „gastronomia“, na francuskom ’„la gastronomie“, a na kineskom „美食( meishi)“, al’ šta mi znamo o tome?

Budi kuvar i bavi se onim što te je othranilo, podiglo, što ti je upisano u genetski kod. Bavi se zemljom iz koje si iznikao. Bavi se gastronomijom, usavršavaj se kao gastronom, tvoj drug će videti od tebe, mentor će vas javno pohvaliti, ostali se pridružiti ili pozavideti pa se ipak pridružiti.

I op’!?

Šta dobijamo?

Uključili ste se u podizanje nacionalne svesti! Tako se voli Srbija, jer  ljubav na usta ulazi. U svetu se priča o našoj kuhinji, dolaze nam strani studenti na razmenu i uče; priča se o tome u svim gastronomski razvijenim zajednicama…

U druge kuhinje ulazili bismo iz profesionalnih, a ne egzistencijalnih razloga – ne bismo postajali gastrobajteri. Upoznavali bismo svet sa našom kulturom, a istovremeno i sami upoznavali druge narode, po principu stare budističke izreke „Ono si čime se hraniš“.

Šta gubimo?

Gubimo to da nas po koncept barovima, gde im u jelovniku piše „crispycheesepie in fusionwithporksfatservedwithsourcream“ za našu GIBANICU SA KISELIM MLEKOM, uče kako da napravimo savršenu „bolonjezu“ od kečapa i mlevenog svinjskog mesa.

Poslodavci i velike gazde će se zbog konkurencije automatski orijentisati na domaću kuhinju, podići ćemo upotrebu domaćih namirnica u zenit, gde zbog kvantiteta namirnica više neće biti  lako „obeliti“ robu sumnjivog porekla, a kvalitet će istrajati.

Imaćemo velika takmičenja, Evropa će hteti naše proizvode jer je poreklo poznato, a onda će doći Michelin…

Ljudi, jedino što treba jeste da budete kuvari domaćini, da volite svakog stranca kojeg primite kod nas obuku, a ne onog ko vas  srdačno primi i pokaže se kao klopka što ruši slepo  verovanje da ćete ostati kuvari, da niste gastrobajteri i da nećete završiti kao plaćene ubice.